Bombardovanje Beograda i Jugoslavije 6. aprila 1941. i kasnije slom i okupacija cele zemlje i države, drastično su promenili život ljudi u Srbiji. Razorena i opustošena zemlja tih aprilskih dana ni malo nije ulivala bilo kakvu nadu za normalnim životom, sudbina srpskog sporta a naročito fudbala nije mogla biti zaobiđena i delila je istu sudbinu. Okupacija i ratna dešavanja su prekinula završno održavanje prvenstva države, koje je upravo trebalo da počne tog 6. aprila 1941. za fudbalsku sezonu 1940/1941. Ostaje nam samo da žalimo za tim prvenstvom koje nije završeno, ipak dobili smo prvaka Hrvatskog Nogometnog Saveza i Srpskog loptačkog saveza. Vazdušna bombardovanja gradova Srbije su nanela mnogo šteta na sportskim objektima i infrastrukturi.Pa tako i naša dva najveća stadiona nisu ostala pošteđena.Stadion BSKA-a je imao direktan pogodan na zapadnu tribinu, u tom požaru izgorela je kompletna fudbalska dikumentacija, sportska oprema i svi pehari i trofeji koji su osvojeni do tad. Ipak, najpopularniji od svih sportova je čak i u takvim okolnostima pokazao izuzetnu otpornost na ratna dešavanja, pa su već krajem aprila i odigrane prve fudbalske utakmice u okupiranom Beogradu, kada je okupator nastojao da što pre normalizuje život kroz sport, pozorišta i druge javne aktivnosti.





FUDBAL U BEOGRADU POD NEMAČKOM OKUPACIJOM 1941–1944.

Autor teksta: Branislav Jocić, viši trener fudbala i sportski novinar

Fotografije: Arhiva autora



Fudbal u Beogradu uoči Aprilskog rata 1941.


U takmičenju za prvenstvo SLS-a za 1940/41. učestvovali su ovi klubovi: BSK, Jugoslavija, Jedinstvo, BASK (Beograd), Slavija (Sarajevo), ŽAK (Subotica), Vojvodina (Novi Sad), Bata (Borovo), Građanski (Skoplje) i Jugoslavija (Jabuka kod Pančeva). Poslednje kolo se odigralo 31. marta 1941. I postignuti su ovi rezultati: Vojvodina – ŽAK 3:0, Slavija – BSK 0:1, Jugoslavija (B) – Jugoslavija (J) 1:0, Jedinstvo – Bata i BASK – Građanski odložene za 6. april 1941.


Ovo su bile poslednje prvenstvene utakmice beogradskih klubova u ligi Srbije, pre nego što je Drugi svetski rat zahvatio i našu zemlju, tako da se utakmice za državno prvenstvo nisu odigrale i nismo dobili državnog prvaka Jugoslavije za 1941.


Prvak Srpske lige u sezoni 1940/41. je ekipa BSK-a iz Beograda koja je na kraju sezone, 31. marta, samo šest dana pre bombardovanja Beograda, i Jugoslavije izvojevala 15 pobeda, dve nerešene i jednu izgubila. Na kraju prvenstva sakupila je 32 boda, uz gol-razliku 63:17 i šest boda prednosti ispred drugoplasirane Jugoslavije, osvojila ligu Srbije i kvalifikovala se kao prvak uz SK Jugoslaviju, Vojvodinu za državno prvenstvo Jugoslavije.


Posle završetka Srpske lige i timova koji su se kvalifikovali za državno prvenstvo, Vrhovni nogometni savez ja dao raspored utakmica prvog kola za nedelju 6. aprila 1941. Raspored utakmica je bio sledeći:

     1. U Beogradu: BSK – Jugoslavija
     2. U Novom Sadu: Vojvodina – Konkordija
     3. U Zagrebu: Građanski – (pobednik utakmice Jedinstvo – Bata)
     4. U Splitu: Hajduk – Ljubljana


Bombardovanje Beograda i strašne patnje građana na početku okupacije


Rat je već buktao Evropom, na granicama Jugoslavije se već grupišu neprijateljske snage, demonstracije 27. Marta su izazvale pad vlade i odbijanje trojnog pakta. Već tada je bilo očigledno da se mnoga sportska takmičenja neće završiti.


Napadom na Beograd 6. aprila 1941. i drugih gradova iz vazduha, počeo je rat u Jugoslaviji. U isto vreme glavne snage Četvrte nemačke vazduhoplovne flote su bombardovale aerodrome kod Kumanova, Skoplja, Niša Zagreba i Ljubljane.


Beograd o svemu tome i ne sluti opasnost tog nedeljnog prolećnog jutra,jer nije bio ni obavešten o mogućem napadu. Bila je jedna lažna uzbuna oko 4 časova izjutra, ali su se mnogi pospano vratili i nesluteći da će nešto posle 6 časova pasti prve bombe na Beograd. U napad na Beograd nacistički bombarderi i lovci krenuli su sa najbližih aerodroma u Austriji i u blizini granice u Mađarskoj (Kapošvar, Pečuj, Segedin), i Rumuniji (Arad, Temišvar).


U toku 6. aprila izvršena su četiri napada na Beograd, od kojih je prvi bio najsnažniji. U tri talasa koji su trajali po 20 minuta, na grad je sručeno oko 200 tona bombi. Drugi napad je usledio oko 11, treći oko 14 i poslednji tog dana oko 16 časova.


Ovim hitlerovskim vazdušnim snagama, koje su predstavljale do tada najveću koncentraciju prikupljenu za napad na pojedinačni cilj, suprotstavila se slaba protivavionska artiljerija i nedovoljno organizovano vazduhoplovstvo. Osmatračka služba za praćenje neprijateljskih aviona raspolagala je samo redovnim telefonskim linijama, tako da su njihova obaveštenja stizala istovremeno kada i zvuk aviona neprijateljskih eskadrila.


O stradanju Beograda, tadašnji beogradski rabin Isak Alkalaj je zapisao: "Pošto se velika masa sveta nalazila po pijacama, to je prvi napad pored materijalne štete prouzrokovao veliki broj ljudskih žrtava. Videli su se teški ranjenici sa raznesenim udovima i drugim teškim povredama, a svet je iz kuća istrčavao sa decom u naručju, unezvereno gledajući i ne znajući šta će i kuda će. Električna centrala je odmah pogođena, te je nestalo struje i vode. Naročito su stradali ljudi koji su se zatekli po pijacama i koji nisu na vreme našli skloništa. Nad Bajlonijevom pijacom su se avioni sasvim nisko spuštali i mitraljezima kosili svet koji je došao da pazari. Tamo je bilo užasnih prizora. Jedna žena je ležala mrtva sa korpom u jednoj i dečijom rukom u drugoj ruci, dok deteta nigde nije bilo. Kako je vodovod odmah prestao da funkcioniše, to su se požari, ni od koga gašeni, sve više raspirivali i širili usled jakog i toplog vetra. Tako je narod, lišen svake organizovane pomoći, bio predat na milost i nemilost svojoj sudbini. Trećeg dana posle bombardovanja ulice su bile potpuno puste i tišina jeziva. Čulo se samo zavijanje izgladnelih i podivljalih mačaka i lavež pasa".


Nemačka komanda grada naglašavala je kako je za "bedu i siromaštvo koje sada pritiska građanstvo" kriva komesarska vlada Milana Aćimovića, a da će nove vlasti uskoro uspostaviti red i stvoriti osnovne uslove za život. I zaista je veoma brzo počelo "zavođenje reda": čišćenje ruševina, popravljanje ulica, zgrada i kanalizacije. Stanovnici su primećivali kako su Nemci "izgleda hteli da pokažu svoju sposobnost, a i „milost”. Kafane su prve nastavile svoj život. Igrom slučaja ili na neki drugi čudnovati način, beogradske kafane i restorani pretrpeli su u aprilskom bombardovanju neznatnu štetu. Gosti su prvih dana ručavali za stolovima bez čaršava i pili kuvanu vodu iz šolja za kafu, ali će vremenom, gle čuda, snabdevenost beogradskih lokala dostići zavidan nivo.


Grad je sve do kraja aprila bio bez električnog osvetljenja. Teže je, naravno, bilo bez vode, pa su počele da se koriste već zaboravljene i zapuštene česme, a neretko je voda uzimana direktno iz Dunava i Save. Gradsko poglavarstvo je 21. aprila donelo odluku o pokretanju rada kuhinja Crvenog krsta za siromašno stanovništvo, kao i organizovanju ostalog rada na prihvatanju i pomaganju postradalog stanovništva. Jedna od prvih mera bilo je i vakcinisanje protiv tifusa. Narodne kuhinje već su radile u Dušanovoj ulici 46, u zgradi „Nasušnog hleba”; u Ulici Kraljevića Marka 9, u zgradi Doma maloletnika; u Kajmakčalanskoj 55 (kod crkve Pokrova svete Bogorodice); u Jugoslovenskoj 81 (u zgradi Osnovne škole "Car Dušan") i u zgradi restorana "Ruski car". Ove kuhinje mogle su da prehrane dnevno 2060 lica.


Prva tramvajska linija puštena je u saobraćaj 26. aprila. Na liniji br. 6 (od Rasinske do Dvorske ulice) saobraćaj se odvijao od 6 ujutru do 6 časova uveče. Putnici su morali da se naviknu na određene promene koje su nosile pečat okupacije. Jevrejima je odmah zabranjena vožnja tramvajima, a prednja platforma bila je rezervisana samo za nemačke vojnike. Dozvolu za korišćenje automobila dobijali su samo oni koji su direktno radili za okupatorske vlasti.


Krajem aprila proradila je i železnička stanica, a prvi privatni telefoni 15. maja. Nemačka okružna komanda zabranila je Jevrejima da budu telefonski pretplatnici, kao i upotrebu tuđih telefona. Železnički saobraćaj odvijao se uglavnom sa okolnim mestima (Obrenovac, Rušanj, Ripanj, Vrčin i Zemun). Po jedan voz išao je za Kučevo, Požarevac i Sarajevo. U istom periodu počeli su da rade i sudovi po predratnom zakonodavstvu ("rat nije umanjio ničiju krivicu, ukoliko je krivac, razume se, živ") osim za prekršaje učinjene u vreme trajanja rata (od 6. do 13. aprila). Za to su bile nadležne nemačke vojno-sudske vlasti. Prema popisu koji je izvršen 18. maja, Beograd je imao 253.729 stanovnika, i to bez Zemuna, okolnih sela, nemačkih vojnika, ljudi u bolnicama i zarobljeništvu. Popisana su samo ona lica koja su se 18. maja nalazila u Beogradu.


Izgleda da se gorka svakodnevica najbrže zaboravljala u tamnim bioskopskim dvoranama. Odziv publike bio je iznad svih očekivanja. U beogradskim bioskopima, radilo ih je ukupno 12, postojala su tri termina za prikazivanje filmova: 13:30, 15:30 i 17:30 sati: "Na prvu predstavu dolaze obično omladinci, na drugu oni iz udaljenih krajeva grada kako ne bi propustili policijski čas, a na treću gotovo samo stanovnici užeg centra". Prikazivani su uglavnom avanturistički filmovi i melodrame, uz potpuno izbacivanje američkog filma. Sredinom maja počele su da rade osnovne i srednje škole, a glavni problem predstavljalo je nadoknađivanje propuštenih predavanja.







Članak koji ste otvorili dostupan je samo pretplatnicima na elektronsko izdanje časopisa "Fudbalski kod". Ukoliko ste se pretplatili na online izdanje ulogujte se sa Vašim korisničkim imenom i šifrom.


Ukoliko želite da se pretplatite na naše online izdanje, možete nas kontaktirati putem e-mail adrese
Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli. . Kliknite ovde za više informacija o pretplati.

Ulogujte se

Prijatelji sajta

sport indeks

Trenutno posetilaca

9 gostiju i nema prijavljenih članova

Fudbalski kod

Adresa: Blagoja Parovica 156,11030 Beograd, Srbija
Telefon: +381 63 712 4258
E-mail: info@fudbaslkikod.com